Пролог

160 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВЕЛИКАНА
Тесла

„Ако будем имао среће да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да je то дјело једног Србина. Живило Српство!” „Ja сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.” (Студентима Велике школе у Београду, 3. јуна 1892)
Тако је говорио он, Никола Тесла (1856-1943), мистик и научник без чијих проналазака постмодерни високотехнолошки свет не био могућ. Он, потомак српских православних свештеничких лоза и по очевој и по мајчиној линији. Он који је своје посмртне остатке и сву заоставштину завештао Београду, српској престоници у којој је провео само један дан у животу. Тражио је да његови посмртни остаци буду испраћени мелодијом српске песме Тамо далеко. Никада није захтевао, ни сагласио се са тим, да његово тело буде кремирано. Никада није био држављанин Хрватске, јер та државица тада није ни постојала.
Данас, кад види ко све својата Теслу и неодговорно брбља о његовом пореклу, озбиљан човек мора осетити гнушање. Кад види како не трепну док лажу, у сред Београда, да се „никада у животу није потписао ћирилицом”. Кад распредају, помрачени, да ли Тесла треба да буде сахрањен као крштен човек, тамо између Светог Саве и Карађорђа, између Библиотеке и Храма, или да остане заточен на полици, у оној позлаћеној фудбалској лопти, за селфије туриста.
Хвала Богу, Србија је достојно обележила 160. годишњицу Теслиног рођења, низом одличних програма и откривањем споменика на Светосавском платоу.